Dragoslav Milosavljević, predsjednik Udruženja srpsko-turskog prijateljstva – INAT iz Beograda

Srbi i Turci - jedan narod s dve vere

Od 2004 godine, kada je osnovano Društvo, Milosavljević i njegove kolege dokazuju da bi Srbi i Turci trebali biti ono što ionaku jesu: vjekovna ''braća'' u politici, kulturi, ekonomiji, umjetnosti i neizbježno - u mentalitetu.

Piše: Amir Telibečirović

Internacionalna nevladina asocijacija za toleranciju, skraćeno INAT, naziv je Društva srpsko - turskog prijateljstva. Nije u pitanju slovna greška niti politička crnohumorna šala već pravo pravcato društvo za zbližavanje Srba i Turaka, odnosno Srbije i Turske. I to usred Beograda. Ime ovakvog udruženja u Srbiji može izazvati čuđenje, podsmijeh ili iritaciju, u zavisnosti od ugla gledanja i stepena predrasuda. Ipak, predsjednik ovoga udruženja Dragoslav Milosavljević godinama pokušava ubijediti ljude da tu nema mjesta predrasudama jer se, kako on smatra, radi o sasvim normalnom približavanju dva izuzetno bliska naroda, dvije prilično bliske zemlje. Od 2004. godine, kada je osnovano Društvo, Milosavljević i njegove kolege dokazuju da bi Srbi i Turci trebali biti ono što ionaku jesu: vjekovna ''braća'' u politici, kulturi, ekonomiji, umjetnosti i neizbježno - u mentalitetu. Milosavljević o tome govori za Start BiH.

Šta je osnovni cilj osnivanja Društva srpsko - turskog prijateljstva?

- Zbližavanje dveju kultura, dva naroda, maltene istog naroda, sa dve vere koje su isto tako, na neki način, dosta slične. Na primer, ni islam ni pravoslavlje nisu imali lov na veštice, imali su neki stepen tolerancije koji katolicizam nije imao, i tako dalje. A onda, dosta i zabluda, predrasuda, vađenja stvari iz istorijskog konteksta. Trebala je jedna grupa intelektualaca da se uhvati u koštac i da izađe s tim na kraj.
 
Nedavno ste izjavili da u Turskoj živi oko devet miliona Srba, šta ste sve mislili sa tom izjavom i kako ste došli do tih podataka?

- To su ljudi sa ovih prostora, odnosno da tako kažemo, ljudi kojima je srpski jezik maternji, na neki način, pa bilo kako, da li je to ekavica, ijekavica, štokavica. Mi to nazivamo srpskim, bez pretenzije da to bude neki šovinistički naziv. Tako ga i Turci nazivaju. To su ljudi koji su otišli, koji su često bili primorani da odu. Znate onu pesmu od Alekse Šantića - Ostajte ovde, pa nije ona namenjena srpskom življu nego muslimanskom koji je odlazio. Ti ljudi su bili neverovatno vezani za domovinu.

Uzevši u obzir sve postojeće predrasude, jeste li imali prepreka pri osnivanju Društva?

- Prepreka nije bilo u zakonskoj proceduri. Što se tiče drugih prepreka, pa bile su u smislu: znate, šta ste vi, neki izdajnik, neka poturica, pa ko će vas da štiti, vi znate da su ovi ratovi skoro završeni, ima raznoraznih ludaka ovde, ko će vas da čuva, nemojte, nije sigurno, to je visoki rizik, ovo ono. Međutim, za ovih pet godina mi zaista nismo imali nikakav problem. Na Balkanu, na neki način, Srbija i Turska su imale uvek najveći uticaj, a imaće ga i dalje. Te dve države su možda i odgovorne za sva zbivanja i da je bio neki tata u Beogradu i u Ankari da kaže nemojte vi da se igrate tako životima, verovatno ne bi to tako daleko sve otišlo.

Kakav je bio stav Srpske pravoslavne crkve prema svemu tome?

- Nemaju oni službene stavove, međutim, mi smo im kost u grlu. Negativno gledaju prema svemu tome. Ne ljutim se ja na crkvu, ljutim se na državu što je dozvolila crkvi da se meša. Svako radi svoj poso. I lopovi rade svoj posao, ali ne ljutim se na lopove, ljutim se na miliciju (smijeh).

Uvriježeno je mišljenje da među južnoslavenskim narodima, Srbi imaju ponajviše sličnosti sa Turcima, prvenstveno u mentalitetu. Šta mislite o tome?

- Da, pa mi smo taj mentalitet dobili. Vidite naše pesme i melos. Ono gostoprimstvo koje imamo kod nas, pa poštovanje starijih ljudi, ono – ljubim ruke, i tako dalje, to je sve iz Turske došlo. Možda čak iz Persije preko Turske, kao što je stigla i kafa i čaj.

Po Vašoj ranijoj izjavi u srbijanskim medijima, ukoliko nije izvađena iz konteksta, navodno smatrate da su Bošnjaci izmišljena ili novostvorena nacionalnost?

- Ma, nije to. Vidite, te ljude su bacali od nemila od nedraga, jedni ih svojataju drugi negiraju. To su ljudi koji su jednostavno u jednom momentu prihvatili islam pošto im je bio bliži verovatno u to vreme. Islam je bio progresivniji u odnosu na hrišćanstvo, islam je skinuo okove. Problem je bio u tome što je domaće plemstvo koje je prešlo u islam htelo da zloupotrebi to, pa onda nije ni dozvoljavalo drugima da pređu, da bi imali koga da eksploatišu. Hteli su zadrže klauzule iz Dušanovog zakonika koje su im išle u prilog. Carska moć je bila daleko da spreči mnoge zloupotrebe pa je to bilo tako.

U Srbiji i dalje postoje organizacije, neke političke strukture i pojedinci koji negiraju genocid u Srebrenici. Da li se vaše Društvo odredilo prema tom pitanju?

- Kako možete to drukčije da nazovete nego genocid. Šta sad, ajde kao nećemo da pobijemo žene nego muškarce, pa onda žene neka prave decu, s kim? Znam da država želi da se brani na svaki način i od svega, ali to je katastrofalna stvar.

Šta mislite o šovinističkoj upotrebi termina poturice u Srbiji, ali i drugdje?

- Znate šta, postoji jedno udruženje ovde koje se zove: Udruženje južnoslavenskih Muslimana. Gospodin Safet Hasanagić je sekretar tog udruženja, i razgovarali smo oko toga, kao kakve to veze ima. Pa muslimana ima u sto država na svetu i niko ih nigde ne zove Turcima osim ovde. U tim istorijskim paradoksima, neki ljudi ovde su hteli da iskoriste moć Turske da bi radili nešto na svoju ruku. Koliko je paša i spahija bilo povučeno ili osuđeno zbog nekog neprimerenog postupanja. Ipak, ima razloga za optimizam. Ovo društvo sigurno ne bi moglo da bude osnovano pre dvadeset godina a da prođe bez polupanih prozora. A tu su i neke knjige sada, kao Ovako se nekad živelo, od doktora istorije Fotića, sa Filozofskog fakulteta. Pa ciklus Imperija: Srednji vek, pa Otomansko carstvo, Osmanlije. A tamo piše: – Ono što mi zovemo petovekovno ropstvo je literarni termin koji ne odgovara istorijskim činjenicama. Pa dalje, o hajducima – to su bili ljudi van zakona od kojih su strepili kako Srbi tako i Turci. A ranije, kako je kome šta odgovaralo, tako je pisao istoriju. Postoji u Turskoj jak srpski lobi. U Istanbulu imate Beogradsku kapiju. Tamo je i crkva Beogradske bogorodice, svete Petke, odmah kod te kapije. Crkva je zidana 1450. godine, a 1830. obnovljena. Ako uzmete datum obnove, to je vreme kada su Turci najgore prošli ovdje. A sultan tamo obnavlja Pravoslavnu beogradsku crkvu da bi stavio do znanja manjini srpskoj: Nemojte vi ništa de se sekirate, mi vas ne smatramo odgovornim za ono što rade vaši rođaci tamo. Znači da su se ti ljudi osećali tamo potpuno zaštićeno, kao i svi. Pa Turska imperija ne bi ni opstala da nije bila tolerantna i prema verama i prema narodima i plemenima. Pa dvanaest velikih vezira je odavde, sa ovih prostora. 

Vjerujete li da je najviše prelazaka na islam pod Osmanlijama bilo u Bosni zato što su ovdje bili većina bosanski patareni, poznatiji pod narodnim nazivom bogumili, iliti krstjani Crkve bosanske, koje nijedna druga crkva nije priznavala kao takve?

- Pa da, njima je to bilo bliže zbog toga što su, naprimer, upražnjavali i neku vrstu ortodoksije. Znači nema lupanja zvona, nema sjaja, nema kićenja po zidovima. Hrist je izaslanik, profeta, nije svetac ili Bog. Grehota je reći da Bog ima decu, sinove, e to je sve bilo blisko, pa su oni lakše mogli da pređu na islam. Oni su nekako bili i napredniji. Znate, u to vreme, otići u islam značilo je biti levičar, sve do polovine pretprošlog veka. Značilo je to prihvatati jednakost među ljudima. Imate i onaj derviški red koji vas prihvata bilo koje vere da ste, da ste sto puta posrnuli, čak i ako ste nevernik... Takve stvari tada nemate na Zapadu. To su bili ljudi koji su razmišljali svojom glavom, malo pre protestanata, koji su takođe počeli da razmišljaju svojom glavom. I cela ona priča da li sveštenstvo vlada uz pomoć Boga ili u ime Boga, tada je to išlo. Islam je isto rekao – vama nisu potrebne nikakve posebne bogomolje, između čoveka i Boga nema ničega. Hodže su učeni ljudi da vam to malo bolje pojasne i ništa drugo. To je sve bilo primamljivo za mlade duhove koji su hteli neke izmene. To je bilo vreme humanizma i renesanse za ove prostore.

Šta mislite, da li bi se ovakvo udruženje moglo osnovati na primjer u Banjaluci jednog dana?

- Što da ne, već imamo članove i iz Banjaluke. Kad sam osnivao ovo društvo, stigao je komentar iz jednog od srpsko-nemačkih prijateljstava, kojih ima čak  dvadeset, a glasio je: - Znate li vi gospodine gde je Ćele-kula i šta je Ćele-kula? Rekao sam mu da vrlo dobro znam gde je i šta je i da takvih kula ima i u Anadoliji. Bilo je to takvo doba. A pre pedeset godina, kad uopšte nije bilo vreme da se takve stvari rade, kad to nije bilo u modi, Nemci su postreljali nekih deset hiljada ljudi, taoce, koji nisu nikakvi ustanici, nikakvi ratnici nego žene i deca. Kako onda, pitao sam ga, vas nije sramota da budete predsednik udruženja srpsko-nemačkog udruženja. O čemu on meni priča. S druge strane, ako je nekome sultan trebao dati nagradu za borbu protiv Srba, trebao ju je dati Karađorđu, pa, od njegove ruke najviše je vojvoda palo. Ima li neko ko može da se pohvali da je ubio više srpskih ustanika od Karađorđa lično (smijeh). Ili na primer, Turci već ukinuli nabijanje na kolac, a Karađorđe ga obnovio 1808. na skupštini u Ostružnici.

Cijeli tekst možete pročitati u magazinu START BiH ili pretplatom na elektronsko izdanje.

DOWNLOAD specijalni prilog o prostornom uređenju