Nataša Kandić, direktorica Fonda za humanitarno pravo

Nevjerovatno, ali žrtve nikog ne zanimaju

Na formiranju REKOM-a radi koalicija od 400 nevladinih organizacija i 200 pojedinaca sa prostora bivše Jugoslavije, a namjera je prikupiti 8.000 ili više izjava na osnovu kojih bi se sklopila slika hronološkog toka događaja koja bi bila upućena prema opštinama, prema običnim ljudima

Na prostoru bivše Jugoslavije danas više niko ne sluša žrtve nedavno završenih ratova i sve je učinjeno da se one međusobom ne čuju i ne vide, kaže Nataša Kandić, direktorica Fonda za humanitarno pravo iz Beograda, i pojašnjava da je to jedan od razloga zbog kog je pokrenuta inicijativu za osnivanje regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava tokom nedavnih ratova, REKOM.

Neki su prošli i gore

- Sve žrtve žele da ih drugi priznaju kao žrtve, da druge zajednice imaju saosećanja za njih, ali ovde je sve učinjeno da te žrtve ne mogu da čuju jedne druge i da u njihovo ime govori neko drugi. Na ovim prostorima svi čuju samo svoje žrtve, a političari govore samo o svojim žrtvama i to je isto i u Hrvatskoj i u BiH, a na jednom od naših skupova jedna Srpkinja s Kosova je rekla da je zahvalna na povezivanje žrtava jer je naučila da sluša druge i da razume da su drugi doživeli što i ona i da ima i onih koji su prošli gore od nje, a to je velika stvar – pojašnjava Kandićeva.
Na formiranju REKOM-a radi koalicija od 400 nevladinih organizacija i 200 pojedinaca sa prostora bivše Jugoslavije, a namjera je prikupiti 8.000 ili više izjava na osnovu kojih bi se sklopila slika hroniološkog toka događaja koja bi bila upućena prema opštinama, prema običnim ljudima.

- Plan nam je da u junu naredne godine krenemo da skupljamo potpise i da ih do decembra prikupimo milion. Potpise ćemo predati državama da njihovi parlamenti to stave na dnevni red i usvoje kao inicijativu. Imamo podršku Evropske zajednice i verujemo da će to biti veliki pritisak na vlast koja bi trebala da prihvati tu komisiju. Ova inicijativa mora dobiti podršku država jer nevladine organizacije nemaju moć da celi proces provedu same. Mi hoćemo samo da utvrdimo činjenice, da one budu opšte prihvaćene i da se koriste u nastavnim programima da oni ne bi delovali propagandno. To neće biti komisija za istinu i pomirenje. Mislim da je ta zamisao od početka bila pogrešna jer ne može komisija u BiH sama da utvrdi činjenice, jer tu nije bilo ni Hrvatske ni Srbije, a bez njih se u BiH ništa nije događalo – kaže Nataša Kandić.
Koalicija trenutno ima jasnu sliku šta Komisija treba da radi i pri tom želi da se okrene ka žrtvama.

- Veoma je važno da sada, kada se sve raspada, imamo nešto što može da spasi budućnost ili predupredi da se sve to zlo ponovi, a to bi mogao biti proces koji bi se fokusirao na žrtve. Mi sada vodimo konsultativni proces u Kosovu, BiH, Crnoj Gori i Srbiji i imamo brojne debate sa udruženjima žrtava, mladima, ženskim grupama, organizacijama za zaštitu ljudskih prava. Nedavno smo imali skup u Travniku i tu su se prvi put sastali bošnjačka i hrvatska udruženja žrtava, a to su obični ljudi koji veoma jasno govore o tome kako im je potreban prostor u kom mogu jedni drugima reći šta misle, u čemu se osećaju prevareni, gdje osećaju da imaju isti problem, gde ih država vara na isti način, šta im je zajedničko, ali kažu da nema nikoga koga to zanima, svi radije slušaju političare nego obične ljude, a mediji na ovim prostorima uvek najviše prate političare, čak i one na kojima misle loše zbog njihovih postupaka. Ovde je za medije vest sve što kaže političar, a žrtve za medije ne postoje. Ko se danas uopšte bavi žrtvama – pita Nataša Kandić. 

Vjerske i političke prepreke

Koalicija o svojoj inicijativi za sada nije razgovarala sa vjerskim zajednicama i političkima partijama, a od njih bi mogle da dolaze najveće prepreke, cijeni Kandićeva.

- Sada smo napravili koaliciju i hoćemo da pokažemo da su civilna društva u svim ovim državama jedinstvena. Razgovaramo sa žrtvama, pomalo sa veteranima, ali i sa mladima, sa istoričarima, sa organizacijama za ljudska prava, ali moramo da pronađemo strategiju komuniciranja sa političkim patijama i sa verskim zajednicama jer i sa njima moramo da sarađujemo, da vidimo da li će biti zainteresovani za to. Koliko za sada vidimo - intelektualci nisu zainteresovani. Ja sam dugo bila šokirana činjenicom da među žrtvama nema intelektualaca. Žrtve su uglavnom najobičniji svet koji nije loše živeo, ali je sa ratom došao u užasnu situaciju, a intelektualcima se ništa nije desilo, isto žive i pre rata i sada. S druge strane, mi nismo ni događaj za medije. Problem će biti i kada krenemo prema parlamentima. Sada, dok traju konsultacije, imamo slučajeve da neko u početku neće da se uključi, zbog Nataše Kandić koja sudi srpskom narodu ili zbog nečeg drugog, ali na kraju tih konsultacija se svi slože s tim da je važno utvrditi činjenice i nema nikoga ko je protiv toga. Ima različitih mišljenja o konktekstu i uzrocima rata, ali nama je važno samo da utvrdimo činjenice. Onda idemo prema parlamentima i onda će biti druge prepreke jer će države razmatrati model koji smo mi uzeli i biće raznih pitanja. Najteže će biti oko utvrđivanja materijalne štete, a to je nemoguće jer je bilo obilje pljačke – upozorava naša sagovornica.

Kaže da REKOM neće raditi posao istoričara.
- Mi hoćemo da utvrdimo šta se desilo, činjenice hronološki poredane, da opština ili svaka lokalna zajednica tačno zna šta se desilo i šta se zašto obilježava. Sada se obeležava Srebrenica i Bratunac, ništa više, niko se o tome ne brine, opštine to ne zanima, a ako mi napravimo tu mapu zločina i obeležavanja, onda je to nešto što obezbeđuje da obrazovni programi ne deluju propagandno. No, ovo ne znači i interpretaciju tih činjenica, to će raditi historičari, decenijama. Olakšavajuća okolnost je i da je haški Tribunal utvrdio mnogo činjenica, ali to je nekako ostalo daleko, a mi moramo da nateramo vlasti da uvaže činjenice, no problem je i to što su žrtve pod jakim političkim uticajem.

Sjedište van Beograda

Sjedište REKOM-a neće biti u Beogradu. 
- To ne bi bilo dobro zato što Beograd važi za grad iz kog je vlast sve započela. Onda će ljudi misliti da će celi taj proces Beograd kontrolisati, a taj proces treba da bude pitanje države. O samom sedištu će da se dogovore države, a unutar komisije moraju da budu ljudi koji će biti prihvaćeni u svim državama i ne može recimo Srbija dati nekoga ko je neprihvatljiv u BiH – pojašnjava Kandićeva. Smatra da ona sama ne treba da bude u komisiji:
-  Moja uloga je da dođe do usposatve te komisijie, ali da u tome budu drugi ljudi. Ja ću biti zadovoljna da do toga dođe.

Pojašnjava da među 400 nevladinih organizacija i 200 pojedinaca u svakoj državi postoji grupa za koordinaciju konsultacija, a u BiH su to Helsinški odbor za ljudska prava iz Bijeljine, Forum građana iz Tuzle, Inicijativa mladih za ljudka prava u BiH, Centar za građansku suradnju iz Livna i udruženje BH novinari sa sjedištem u Sarajevu. No, same konsultacije organizuju razne članice koalicije: Izvor u Prijedoru, Udruženje porodica kidnapovanih i ubijenih iz Zvornika, Udruženje logoraša iz Vlasenice...

- Članovi koalicije organizuju konsultacije, a grupa za koordinaciju koordinira gdje će konsultacije održati i kada. Konsultacije su dobro planirani mali skupovi na koje dolazi do 35 učesnika kako bi svako mogao da kaže šta misli. Na svim konsultacijama se govori o tome šta su potrebe i očekivanja žrtava i društva u odnosu na počinjenje zločine i šta bi trebao da bude mandat REKOM-a i čime ona treba da se bavi. Svaki put se radi na isti načim uz prethodno upoznavanje sa radom sličnih komisija u drugim društvima gde su one bile uspešne. Na ovaj način skupljamo preporuke, mišljenja i utvrđujemo u čemu su razlike između različitih grupa. Tako na primer, porodice nestalih iz Srbije su protiv toga da veterani budu uključeni u ovaj proces, dok svi drugi smatraju da treba uključiti veterane jer oni mogu mnogo doprineti utvrđivanju činjenica. Na nekim konsultacijama smo imali problem jer veterani nisu hteli da dođu zbog mene jer ja kao sudim srpskom narodu, ali bi oni na kraju sasvim promenili stav i podržali bi naše inicijative. Na kraju svi podržavaju činjenice, a nama trebaju i veterani, sve ljude moramo pridobiti za skupljanje činjenica i ako ih ne pridobijemo sve ovaj posao nema smisla – kaže Kandićeva.

Svi žele isto

Kroz proces konsultacija je utvrđeno da žrtve na svim stranama žele isto.
- Žrtvama je najvažnije da se otkriju nestali i tajne grobnice kako bi oni konačno imali grob ili mezar i to je prioritet za sve grupacije. To je očekivano i zajedničko za sve. Ali, očekuju da vide da ih i iz druge etničke zajednice priznaju kao žrve. Žele i da budu provedena suđenja za ratne zločine i svi razumeju da svi odgovorni i krivi treba da budu izvedeni pred lice pravde. Svi smatraju i da su civilne žrtve u gorem položaju nego vojne, a ono što je zajedničko za sve jeste da smatraju da treba da dobiju materijalno obeštećenje i biće problem ako REKOM da – kaže Nataša Kandić. 
REKOM bi trebao imati ovlasti da izdaje naredbe i traži sve potrebne dokumente, pa između ostalog i sporne zapisnike Vijeća odbrane Srbije.

- Sigurno je da ćemo tražiti te sporne zapisnike Vijeća odbrane Srbije. Plan je da komisija ima ovlaštenja da izdaje naredbe da joj se dostavljaju dokumenta, ali iskustva pokazuju da neke komisije, iako su imale ovlasti da izdaju naredbe i traže dokumeta, to ipak nisu dobile. S druge strane, Srbija mora dati ta dokumente. Što se tiče Međunarodnog suda pravde u Hagu i spornih zapisnika - svako tužilaštvo će da uradi sve da dobije dokaze i Karli Del Ponte je očito bilo važno da ih dobije samo zbog sebe i suda. Ali, postoji i zahtev Tužilaštva za obelodanjivanje tih dokumenata i Florens Hartman je tužena jer je otkrila da sudije nisu htele to da objave iako je Tužilaštvo to tražilo. No pitanje je zašto Sud pravde nije tražio te zapisnike iako oni imaju ovlasti za to. Njihovo obrazloženje je bilo da oni imaju dovoljno dokumenata. Tu je i rad Međunarodnog suda pravde bio politički motivisan jer oni očito nisu želeli da se ulazi u nešto što dovodi do odgovornosti Srbije iako tužbom BiH nije traženo obeštećenje. S druge strane, i sama tužba je bila loše napisana i nije imala ničiju podršku, nije bila podržana podacima, bilo je obilje netačnih stvari i sve se slomilo samo na Sakibu Softiću. No, ipak se tom presudom dosta dobilo, a istup Dragana Čavića, bivšeg predsednika SDS-a, je bio neviđen i nikada više niko nije tako nešto ponovio. To što je on rekao jednom je neprocenjivo, on je jedina svetla tačka u RS – kaže Kandić.

O BiH

Sarajevo i Banjaluka se ne vide

- Ljudi su veoma ljubazni, ali ono što ja mogu da primetim jeste da se iz Banjaluke Sarajevo uopšte ne vidi, ali se ni iz Sarajeva ne vidi Banjaluka. Iz Sarajeva Banjaluka ne postoji ili postoji kao najgora moguća pojava. Trebalo bi se dogoditi nešto da se vidi tračak nečeg pozitivnog, da se vrati poverenje. Ali u RS trenutno ne postoji ni opozicija, ne postoji ništa.

O Karadžiću, Mladiću i Srbiji

Ne vide ništa osim sebe

- Karadžić je bio mit, on je bio taj koji se stvorio srpski narod i RS, pa je bio heroj, ali kada je uhapšen i kada je prvo što je rekao bilo da je on prevaren, da je njemu neko obećao da će biti zaštićen - ljudi su shvatili da tu nema ni herojstva ni ideala jer on ne pominje ni RS, ni srpstvo, da ne postoji ništa osim njega. Sada je sasvim jasno da su vlasti Srbije  imale potpunu kontrolu nad Karadžićem i zanimljivo je da sve te godine niko ništa nije odao, ali mislim da nad ratkom Mladićem nemaju takvu kontrolu, a on bi mogao naštetiti ovoj vlasti jer ona ne želi da neko izađe i priča o uključenosti Srbije u genocid u Srebrenici jer ova vlast, iako nije bila uključena u ta dešavanja, štiti državu. Uostalom ni ova vlast nije htela usvojiti deklaraciju o Srebrenici. S druge strane, građani još nemaju svest da pitaju da li je Mladić štićen njihovim novcem, oni ne razmišljaju ni o tome da se sva putovanja aktuelne vlasti plaćaju njihovim novcem, narod nema svest o tome.

O suđenju Iliji Jurišiću:

Politički motivisan proces

- Ako su vlasti u Beogradu htele da raščiste tuzlansku kolonu trebali su dokaze koje imaju dostaviti tužilaštvu BiH i to je jedino što ima smisla jer neko će morati da učini nešto za tu tuzlansku kolonu: da se razjasni šta se desilo i ko je izdao naredbu, ali u slučaju Jurišića oni nemaju ni jednog svedoka koji ga poznaje. Protiv njega nema dokaza, no pitanje je da li će ga osloboditi jer je on toliko dugo u zatvoru i neko će morati da plati odštetu.

O pobjedi nad radikalom Nikolićem

Izgubio je zauvek

- Mene je Toma Nikolić tužio da sam izrekla klevetu protiv njega jer sam 13. juna 2005. godine u emisiji Kažiprst u programu Radija B92 rekla da je Nikolić 1991. godine učestvovao u zločinima nad civilima u selu Antinu i prvobitna presuda Opštinskog suda u Beogradu je bila da moram da platim dve hiljade eura i da sam odgovorna za izrečenu klevetu. No, u junu je  Okružni sud poništio tu presudu iako sam ja bila sigurna da će je potvrditi jer je Nikolić neverovatno jak u Beogradu, njegova stranka je trenutno najjača u Srbiji. I sada, pošto taj predmet u avgustu zastareva, zauvek ostaje da je on podneo tužbu protiv mene za izrečenu klevetu i da je izgubio i ostaje zauvek da sam ja rekla da je on učestvovao u zločinima i da to nije bila kleveta. Nema bolje stvari koja je mogla da se dogodi.

Cijeli tekst možete pročitati u magazinu START BiH ili pretplatom na elektronsko izdanje.

DOWNLOAD specijalni prilog o prostornom uređenju